Епархија

ИСТОРИЈА О ПОСТАНКУ И ОБНАВЉАЊУ ЕПАРХИЈЕ

Бихаћко-петровачка епархија креирана је одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на његовом редовном засједању у Пећкој патријаршији, 19/6. маја 1990. године. Ова епархија је насљедница бихаћке епархије која је основана 1925. године са сједиштем у Бихаћу.

Обзиром на велике географске раздаљине и ондашња комуникацијска средства, територија данашње бихаћко-петровачке епархије била је вјековима запостављена и духовно запуштена што се веома штетно одразило на српски народ Босанске крајине.

Осјећала се потреба за креирањем самосталне епархије за бихаћки, крупски, петровачки, кључки и друге срезове Бос. Крајине. О томе најбоље свједочи тражење представника општине у Босанској Крупи 1903. године, да се изабере епископ за Бихаћ.

Идеја о креирању бихаћке епархије у Сабору српске цркве, постојала је још 1921. године, али је тек 1925. године изабран први епископ бихаћке епархије Др Бењамин Таушановић, који је овом епархијом управљао четири године. Послије његовог премјештаја 1929. год. за епископа злетовско-струмичког, епархијом су администрирали епископи: бањалучки, далматински и звроничко-тузлански до 1934 године, када је ова епархија укинута.

У саставу бихаћке епархије били су срезови: босанско-петровачки, бихаћки, цазински, старомајдански, кључки, дрварски, граховски и гламочки.

У току Другог свјетског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. године. Независна држава Хрватска је 05. маја 1942. године подјељена на четрии епархије за „хрватску православну цркву“, и то: загребачку, бродску, петровачку и сарајевску. На сву срећу, до попуњавања „петровачке епархије“ није никада дошло.

Анализирајући предратно, ратно и послијератно стање на подручју Босанске Крајине, Епископи далматински Г.Николај (Мрђа) и бањалучки Г.Јефрем (Милутиновић), у образложењу свог предлога Св. арх. сабора, за обновљење епархије бихаћке, констатују сљедеће: „Пошто су се стекли услови, а и прилике то захтјевају, слободни смо предложити Светом архијерејском сабору да ОБНОВИ ову Епархију, са седиштем у Босанком Петровцу, месту са већинским православним становништвом и исто је на средокраћи и добрим комуникацијама“.

Размотривши предлог Г.Г. архијереја, сабор је основао нову Епархију са називом бихаћко-петровачка, а за њено сједиште одређен је Босански Петровац.

У састав ове Епархије ушли су дијелови епархија бањалучке и далматинске, и она се простире на 12 политичких општина, и то: Босански Петровац, Ливно, Гламоч, Босанско Грахово, Дрвар, Бихаћ, Цазин, Велика Кладуша, Бужим, Босанска Крупа, Сански мост и Кључ.

У току рата од 1992-1995. подручје бихаћко-петровачке епархије тешко је страдало. Уништени су многи храмови, а многобројно становиштво је усљед ратних дејстава избјегло или протјерано са својих домаћинстава, укључујући такође и Епископа Хризостома и свештенство које се налазило у кризним подручјима.

Обнова ратом страдале епархије почела је повратком Епископа Хризостома у село Подрашница, Општина Мркоњић Град 1996. године.