Новости

Лазарева Субота- Врбица

Објављено: 23. априла 2016.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 1475

DSCN3933

Многобројни вијерни народ парохија шиповски испунио је светојовановски саборни храм на празничном вечерњем богослужењу. Обрадовао нас је велики број наших најмлађих парохијана, који су својим вриједним рукицама набрали цвијеће и принјели га у свети храм као миомирисну жртву Господу нашем Исусу Христу, подсјећајући нас на ону дјецу која су дочекала Господа нашег када је улазио у Свети град Јерусалим.

Као што блговијести цар Давид.“ Из уста младенаца и одојчади спремио си Себи хвалу…“

Држећи врбове гранчице у рукама и слушајући празнично пјеснопјение, мислима смо били са оним људима који су во времја оно  дочекали Христа и клицали му: „Осана сину Давидову, благословен који долази у име Господње“ . Но сјетили смо се и тога да су ти исти људи, након само шест дана опет клицали, али сада не Христу, но Понтију Пилату узвикујући: „Узми га, узми, распни га, распни“.

После тих стражних помисли, срце нам се ипак умрило, када смо, видјевши сву ту нашу дјечицу, како безазлено стоје пред иконом Христовом, док им срца трепере молитвом, слично тим звончићима и прапорцима које носе на својим вратовима.

Христове ријечи нису пролазне, једно изговорена важе за увијек и довијека, па тако и она:“Пустите дјецу нека приђу Мени јер таквих је Царство небеско“ …или пак: „Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3).

Христос је дошавши у Јерусалим, дошао на своје добровољно страдање да би побиједио гријех, смрт и ђавола. Но ако је све то учинио за нас, немојмо ми бити издајице Господа па да добровољно постајемо робови гријеха и служитељи нечестивога.

Поклањамо се страрадању твоме Христе, покажи нам и свијетло Твоје Васкрсење.

Ех, драга браћо и сестре, да су рани хришћани првих вијекова имали храм, као што је овај наш Светојовановски, неби из њега излазили. Али оно што се лако добија мало се и цијени. Не дозволимо да се испуне оне ријечи, које је изговорио свети Јован Златоусти, које гласе: „Некада су Путири били дрвени а хришћани златни, а сада су Путири златни а хришћани дрвени“

Знајући да можемо бити и ми златни хришћани, будимо такви и ускликнимо: Боже драги на свему ти хвала.