Поучно

Недеља слепога

Објављено: 16. маја 2015.
Категорија: Поучно
Број читања: 1171

(Јн. 9nedelja-slepoga, 1-41)
Угледавши слепога који је просио милостињу, за ког се знало да је слеп од рођења, ученици су упитали Господа: „Ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп?“ Јевреји су веровали да се све значајније несреће дешавају људима управо као казна за њихове сопствене грехе или за грехе њихових родитеља, дедова и прадедова. Ово веровање се заснивало на Мојсијевом закону који је гласио да Бог кажњава децу за кривицу очева од трећег до четвртог колена (2. Мојс. 20, 5), и на учењу рабина који су тврдили да дете може да учини грех још у мајчиној утроби, пошто од самог свог зачећа оно већ има осећај за добро и зло. Одговарајући на питање ученика, Господ показује уместо узрока на циљ ради кога се тај човек родио слеп: „Не сагреши ни он ни родитељи његови“, мада, наравно, као људи они нису потпуно безгрешни, „него да се јаве дела Божија на њему“, тј. да би се његовим исцељењем открило да је Христос Светлост света, да је Он дошао у свет ради просвећења човечанства које је пребивало у духовној слепоћи, чија је представа телесна слепоћа. „Мени ваља чинити дела Онога Који Ме посла, док је још дан“, тј. док се Ја још, на видљив начин за све, налазим на земљи, „јер долази ноћ“, тј. време Мог одласка из света, када поступци у свету Христа Спаситеља као Чудотворца неће бити тако очигледни за све, као сада. „Док сам у свету, светлост сам свету“ – иако је Христос увек био и биће Светлост свету, Његови видљиви поступци на земљи трају само током Његовог земаљског живота, који се већ ближи свом крају.

Много чуда је Господ чинио само Својом речју, али је понекад при том прибегавао нарочитим претходним поступцима. Тако и овог пута Он „пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској“. Може се сматрати да је све ово било потребно ради разгоревања вере код исцељиванога: ставити му до знања да ће се сада над њим догодити чудо. Силоамска бања је била подигнута на Силоамском извору који је извирао испод свете горе Сионске, као места особитог присутства Божијег у Јерусалиму и храму, и зато као да је био нарочито дарован, или послан од Бога Свом народу, као особито доброчинство, због чега је и био сматран за свети извор који има символичко значење. Јеванђелиста и објашњава да „Силоам“ значи „послан“. Није ли овим Господ Исус Христос хтео да изрази да је Он истински Посланик Божији, остварење свих Божанских благослова, чија је праслика и символ за Јевреје био Силоамски извор? Умивши се у Силоамској води, слепи од рођења је прогледао. Ово чудо је изазвало снажан утисак на Његове суседе и оне познанике који су га знали, тако да су неки чак сумњали да ли је то онај слепац кога су они стално виђали да проси милостињу. Али човек који је прогледао потврдио је да је то он и испричао како се догодило чудо. Они који су чули причу некадашњег слепца одвели су га фарисејима да би испитали цео тај тако необичан случај и сазнали њихово мишљење, како да на то гледају, јер је чудо било учињено у суботу када, по тумачењу фарисејског закона о суботњем одмору, није требало чак ни болеснике лечити. Исцељени је испричао и фарисејима оно што је сам знао о свом исцељењу. Поводом ове приче међу фарисејима је дошло до раздора. Једни су, и треба сматрати да је то била огромна већина, говорили: „Није Овај човек од Бога, јер не светкује суботу“. Други су, пак, праведно расуђивали: „Како може човек грешан таква знамења чинити?“ Фарисеји који нису веровали у Господа тада се обраћају исцељеноме са питањем шта он сам може да каже о свом Исцелитељу. Очигледно су се надали да ће у његовим речима наћи неки детаљ за шта би се могли ухватити да би довели у сумњу стварност чуда или да би га изврнули. Али исцељени је одлучно рекао: „Пророк је“. Не нашавши подршку код самог слепца, злобни Јудеји су позвали његове родитеље да и њих саслушају. Плашећи се одлучења од Синагоге, родитељи су дали неодређен одговор: потврдили су да је то њихов син који се родио слеп, али како он сада види – одговорили су да не знају, предложивши да о томе питају њега самог, као већ одраслог и оног који може сам да одговори за себе. Позвавши исцељенога по други пут, Јудеји се сада труде да му покажу да су они извршили брижљиву истрагу о том Човеку и дошли до несумњивог убеђења „да је Онај човек грешан“. „Подај славу Богу” значи: признај Га (Христа) са своје стране за грешника који нарушава заповест о суботњем одмору – ово је уобичајена формула заклињања код тадашњих Јудеја, да под заклетвом говоре истину. На ово исцељени даје одговор испуњен правдом и дубоком иронијом на фарисеје: „Је ли грешан, не знам; једно знам – да ја бејах слеп, и сада видим“. Не постигнувши у свим овим истрагама жељени циљ, фарисеји су поново почели да траже од њега да исприча о свом исцељењу, можда у нади да ће наћи некакав нови детаљ који би им дао могућност да осуде Исуса. Али исцељени се од овога већ разљутио: „Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици Његови?“ Овај смели подсмех над њима је са њихове стране изазвао прекор тако храбром исповеднику истине: „Ти си ученик Његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо да је Мојсију говорио Бог; а Овога не знамо откуда је“. Вође јеврејског народа су морале да се распитају одакле се појавио Човек за Којим непрекидно иду масе људи, али они лажу говорећи да Га не знају. Ова лаж још више револтира бившег слепца и даје му храброст у заштити истине. „У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је“, каже он фарисејима, а требало би да знате откуда је Човек Који је учинио такво запањујуће чудо: грешници не могу да чине таква чуда – зато је јасно да је то свети Човек, Послан од Бога. Изненађени таквом неумољивом логиком једноставног, обичног човека, фарисеји нису имали снаге да даље наставе расправу, и прекоривши га да се он „сав у гресима родио“, истерали су га напоље. Сазнавши за то, Господ, Који је желео да просвети и његове духовне очи, нашао га је, и откривши му се као његов Исцелитељ, привео га је вери у Себе као Сина Божијег. Све што се догодило дало је повод Господу да изнесе мишљење о томе да је Његов долазак у свет, као неопходну последицу, изазвао оштру поделу људи на вернике и невернике: „За суд Ја дођох у овај свет, да виде који не виде, и који виде да постану слепи“. „Који не виде“ – то су смирени, сиромашни духом, који су поверовали у Христа; „који виде“ су они који су сами за себе мислили да виде и да су разумни и зато нису осећали потребу за вером у Христа, тобожњи мудраци, какви су били фарисеји, који су одбацили Христа: Господ их назива „слепцима“ јер су они духовно ослепели, не видећи Божанску истину коју је Он донео на земљу. На то су фарисеји рекли: „Еда ли смо и ми слепи?“ Али Господ им је дао одговор какав они нису очекивали: „Кад бисте били слепи, не бисте имали греха; а сада кажете: видимо, тако ваш грех остаје“. Смисао ових речи је овакав: када бисте ви били они који не виде и о којима сам Ја говорио, онда ви не би имали греха, јер би ваше неверовање било опростиви грех незнања и слабости; али пошто ви говорите да видите, сматрате себе зналцима и тумачима Божанског Откровења, вама су при руци Закон и Пророци у којима ви можете да видите истину, онда ваш грех није ништа друго до грех тврдоглавости и жестоког противљења Божанској истини, а такав грех је неопростив, јер то је грех хуле на Духа Светога (Мт. 12, 31-32).

Архиепископ Аверкије – Приручник за изучавање Св. Писма Новог Завета;
Епархија Жичка, Краљево 2005.